Udruživanje ili propast

U Srbiji ima oko 2.000 zemljoradničkih zadruga ali tek nekoliko njih funkcioniše na modelu udruživanja, preuzetom iz zapadnoevropskih zemalja. U široj javnosti vlada potpuno iskrivljeno gledište da su zadruge prevaziđeni koncept organizovanja seljaka u socijalizmu, iako upravo na njima počiva prehrambena industrija Zapadne Evrope, posebno zemalja visokog standarda kao što su Norveška ili Danska. Pitanje udruživanja seljaka na komercijalnoj osnovi više nije pitanje koncepta proizvodnje hrane već samog opstanka seljaka kao proizvođača u Srbiji.

- Farmeri se moraju udruživati jer će jedino udruženi moći da prežive. To je osnovna "korist" koju mogu imati u ovakvim organizacijama, jer Srbija ima problem usitnjenih gazdinstava i malih farmi koje nikako ne mogu biti konkurentne onima iz Evrope. Kada se uskoro potpuno budu skinule carine na uvoz mesa, siguran sam da ćemo jesti mnogo jeftiniju pršutu iz Mađarske, nego što je mi ovde proizvodimo - rekao je za Biznis Bojan Petković, direktor zadruge "Agronor" iz Gornjeg Milanovca, koja sledi "zapadnu" logiku zadrugarstva.

"Agronor" svojim kooperantima nudi repromaterijal za uzgoj svinja landrasa po cenama koje su "veleprodajne" odnosno 20 odsto niže od tržišnih, što po automatizmu smanjuje troškove proizvodnje i diže konkurentnost. Model po kom se udružuju je po merilima norveških seljaka ali u potpunosti su primenljive u Srbiji.

- Ono što mi imamo kao cilj, je da u okviru zadruge a u vlasništvu zadrugara bude apsolutno sve što je vezano za proizvodnju landrasa. Dakle od reprodukcionog centra, preko fabrike stočne hrane, do klanice. Samo tako organizovani sistemi mogu opstati - tvrdi Petković.

On objašnjava da se udruživanjem postiže olakšan pristup tržištu, doprinosi se regulisanju uslova na njemu, postižu se realne cene, izbegava se kupovina/prodaja preko posrednika, omogućava se dobijanje povoljnih kredita i osiguranja, kao i pristup savetodavnim servisima. Za uzvrat farmeri treba da imaju registrovana gazdinstva i registrovane farme, odnosno objekte za držanje stoke, što je kako Petković objašnjava, veliki problem.

- Nemoguće je registrovati farmu u Mačvi ili Sremu, jer ne zadovoljavaju kriterijume potrebne udaljenosti od naseljenog mesta. Kao kompromis, ponuđene su udaljenije otkupne stanice, ali mi u Srbiji zahvaljujući propisima nemamo uopšte tržište svinja. Sve se dešava preko nekih nakupaca, bez računa, ne poštuju se standardi, i tako dalje - rekao je Petković i dodaje da je neophodno legalizovati i standardizovati proces proizvodnje ne samo zbog EU, već pre svega zbog domaćih kupaca, čije potrebe za svinjskim mesom ne uspevamo da zadovoljimo.

Višedecenijski pokušaji različitih institucija i pojedinaca da obnove zemljoradničke zadruge i ohrabre seljake da se udružuju definitivno nisu urodili plodom, iako i agrarni ekonomisti i farmeri misle jednako, da je zadrugarstvo najbolji način organizacije seljaka. Taj zaključak su izveli ne samo zbog ekonomike poljoprivrede, koja jasno dokazuje da je udruživanje lakši i stabilniji put do zarade, već i zbog brojnih ostalih benefita, kao što su na primer bolji plasman i konkurentnost.

Ipak, i pored očiglednih boljih uslova za poljoprivrednike koje im pružaju zadruge, seljaci nisu i dalje spremni da se udružuju iako će verovatno samo tako moći da prežive usled nadolazeće ogromne konkurencije iz Zapadne Evrope. Kako su za Biznis rekli stočari i poljoprivrednici iz Mačve, koja je nekad bila poznata po dobro organizovanim poljoprivrednim zadrugama u svakom selu, seljacima je potrebno povratiti poverenje u takav vid organizacije.

Mnogo su nas krali, direktori su dobijali ogromne plate za nerad ili rad "ispod žita", tako da nam je sada veoma teško da razmišljamo u udruživanju iako smo svesni koristi koju možemo iz toga izvući. U Mačvi je ogroman broj usitnjenih gazdinstava koja bez udruživanja neće moći više da proizvode ni za sopstvene potrebe, a da ne govorimo o pozicioniranju na tržištu - rekao je za Biznis jedan stočar iz sela Glušci.

Naš sagovornik smatra da novi pokušaji velikih projekata zadruga treba da se predstave malo otvorenije i jasnije, kao i da bi jedna zadruga bila uspešna u vlasništvu zadrugara bi trebalo da bude sve, od proizvodnje na primer svinje, preko klanice, do fabrike stočne hrane.

Psihologija srpskih seljaka i nepoverenje koje imaju prvo međusobno a onda i prema nadležnim institucijama, stvorili su svojevrstan vakuum. Tako ni pokušaj ohrabrivanja prilikom osnivanja zadruge od strane Ministarstva poljoprivrede vredno pet miliona dinara po zadruzi, a ukupne vrednosti od 180 miliona dinara, nije zaživelo. Posle toga je i sam konkurs za dodelu tih sredstava poništen, zbog nedostatka novca u agrarnom budžetu. Ostaje da se vidi kako će se realizovati novi državni program stručnog osposobljavanja zadružnih kadrova koji se u Srbiji realizuje sa USAID.

Zadružni sektor je najveći gubitnik tranzicionih promena u privredi Srbije, jer je izopšten iz reformskih procesa, a njegova ne tako mala imovina neraspoređena na pojedinačne zadrugare je u proteklim godinama dobrim delom razgrabljena i još uvek je predmet "planski dogovorenih" stečajeva ili drugih vidova preuzimanja od strane tranzicionih biznismena ili lokalnih moćnika, a često u sprezi i sa nemoralnim stečajnim upravnicima - rekao je Ševarlić.